mama kao takva

juče smo u vrtiću dobili uputstva kako da se ponašamo sad kad vlada opasnost od gudinog gripa.
pa su nam rekli:
da redovno peremo ivu ruke (kao da to inače ne radimo),
da obratimo pažnju ima li temperaturu (kao da ni to inače ne radimo),
da ga odmah vodimo kod lekara ako je ima (što, svakako, nikad ne radimo)
i...


da izbegavamo da ivo dolazi u kontakt s drugom decom!

ha?
pa... pa, kako?!?


svi su potpuno poludeli...

kako mi je čudno kad posle dugo vremena nepisanja bloga sednem da nešto napišem. imam svašta nešto mudro i zabavno da kažem, no onog trenutka kad sednem za komp s namerom da pišem blog, naprasno dobijem writer's block. što, naravno, ne postoji, već je samo bedni izgovor loših pisaca, hehe. sreća pa nemam ambiciju da postanem svetski poznata (i priznata!) spisateljica ;))

dakle, šta se sve dogodilo od poslednjeg unosa?

1. nisam napisala da sam se odmah posle venčanja razbolela. sjebala sam stomak, pa su mi prvi dani braka prošli, da prostite, usrano.

2. ivo je krenuo u vrtić. ja sam veče pred polazak dobila užasan napad anksioznosti. srce mi lupalo ko ludo, nisam mogla normalno da dišem i shvatila svu istinitost onoga 'ne do ti bog što ti majka pomisli'. mda, napale me sve neke negativne misli, te šta ako vaspitačica bude grozna, te kako će ona da mu se dovoljno posveti, te šta ako je u pitanju neka koja samo odrađuje posao a zapravo ne voli decu, te šta ako on bude nesrećan, itakoto. ništa mi nije pomoglo što sam videla slike edovog vrtića, jer ovaj ivov u poređenju s tim izgleda kao jugo u poređenju s... pa, najnovijim modelom nekih besnih kola (da se primetiti da se u kola apsolutno ne razumem, heh).

3. onda se ivo razboleo. napao ga je neki virus, kašljao je i šmrcao, a onda se jedne noći gušio. odveli ga u institut, tamo ga inhalirali. tek kad smo došli kući od lekara me je spucao strah i panika. i opet imala anksiozni napad.

4. onda sam se ja razbolela, mislim da je bio u pitanju stomačni grip. čitavu noć provela u kupatilu, rigajući. sutradan dobila temperaturu. već prekosutra bila bolje.

5. posle par dana se DM razboleo - ja ga zarazila. yup, we DO share everything. možda će zvučati grubo, ali bolesni muškarci su nepodnošljivi. mala deca. ona razmažena.

6. ivo se nije razboleo, ali i dalje je šmrcav.

7. prvi dani u vrtiću nisu prošli sjajno. prvi dan nije plakao, drugi je već kenjkao, treći dan nije hteo da ide. necu, necu, NECU! no, kako je krenuo i da doručkuje tamo, tako je plakanje prestalo. mali proždrljivac u utorak je ostao i na spavanju, danas je bio čitav dan tamo. samo priča o teti i deci, što je šifra za vrtić. a rekla nam je vaspitačica da je ivo najbolji od sve dece :D



danas mi je došao u posetu drug kojeg nisam videla godinu i po dana. ranije smo bili prilično bliski, uprkos tome što on već duže vreme ne živi ovde. i svaki put kad bi došao super bismo se ispričali, bez obzira koliko dugo se pre toga nismo videli. znate već na šta mislim... onaj osećaj dragosti što vreme provodite s osobom koju jako dobro znate i koja vas jako dobro zna i s kojom kao da ste juče bili na kafi, opušten razgovor, smeh, zadirkivanje...
ali danas je bilo potpuno drugačije. dosadno. prazan razgovor. s onim neprijatnim pauzama kad ne znamo šta bismo rekli. dosta glupo. i posle svake te pauze je bilo još gluplje. možda je to zbog toga što je tu bila njegova devojka, ne znam. a možda stvarno više ne znamo šta bismo rekli jedno drugom. u svakom slučaju, prilično bezvezan osećaj.
i da, pitala me njegova devojka jesam li opet trudna. pa se genuinely skandalizovala kad sam rekla da ne želim drugo. pa je morala da proveri mislim li možda da neću sada drugo ili pak uopšte neću drugo. pa joj je to izgleda toliko bilo nepojmljivo da me je pitala a da šta DM misli o tome. ne znam šta je mislila, da siroti DM hoće još buljuk dece ali da ja držim noge stisnute?!?
moram da priznam da mi već ozbiljno idu na kiki ljudi koji sebi daju za pravo da se zgražavaju nad tim. naš život, naša odluka, odjebite.



e tako.
izrentala, izjadala se, napisala novosti, osećam se puno bolje sad.

negde sam jednom pročitala da navodno svaka devojčica mašta o svom venčanju još od svoje četvrte godine.
ne znam kako vi, ali ja definitivno nisam. okej, lagala bih kad bih rekla da mi u jeku puberteta, dok sam još uvek razmišljala kako će moj prvi poljubac da izgleda (i da, to je uvek bila neka romantična scena uz zalazak sunca, poželjno na obali mora, dok me taj imaginarni on drži za ruku i priča mi kako sam ja ljubav njegovog života... hej! ljubav života u trinaestoj godini, mwahaha), dakle, lagala bih kad bih rekla da mi nije padalo na um kako bi moje venčanje moglo da izgleda. da budem potpuno iskrena, ne sećam se kako je ta trinaestogodišnja sanja zamišljala da to treba da izgleda, ali je zasigurno i tu bilo upleteno more i šum talasa i ja preplanula i duge bujne kose i jedno desetak cm viša...
ali, to je otprilike to. taj papir mi nikada nije bio bitan, sam brak takođe, čak sam u jednom periodu tinejdžerskog hejtanja svega i svačega razmišljala da, ako ikad budem želela dete, ima da si nađem nosioca najpoželjnijih gena koji bi mi dete napravio i onda nestao iz mog života.
ali eto, eventually se odraste i prestane da se bude neprilagođeno besno žensko čeljade...


mnogi su me pitali zašto sam se udala.
zapravo, zašto sam se SAD udala.
kao, bilo bi jasno da sam se prvo udala pa napravila dete ili da sam se udala zato što sam zatrudnela ili makar ubrzo po porođaju, ali udaja skoro dve godine po ivovom rođenju, e to im nije jasno. pa su me pitali a da li se udajem zbog EU pasoša (pihihihi) ili zbog potencijalnog novca koji bismo dobili. ili možda zbog pritiska rodbine i okruženja.
dosta mi je to bizarno.

venčali smo se zato što se volimo.

zar to ne bi trebalo da bude primarni razlog što se ljudi venčavaju??

mogli ste da se volite i bez venčanja, reći će neko.
istina. venčanje nije ništa pridodalo našoj ljubavi, prosto zato što tu nema šta da se doda.
venčanje smo organizovali zato što smo hteli s dragim nam ljudima da podelimo našu sreću.
ja sam jedna od osoba koja baš voli tzv. veselja i proslave i koja se svim mogućim rođendanima i proslavama raduje, koja voli da s drugima deli srećne trenutke i koju veseli sreća bliskih ljudi. i zaista sam želela da s osobama koje mi znače i do kojih mi je stalo podelim svoju sreću. možda i zato što nisam imala priliku da proslavim ivovo rođenje kako treba (a sve majke znaju na šta mislim kad to kažem – prvih nekoliko meseci nisam znala za sebe i jedino o čemu sam brinula jeste radim li sve kako treba i pružam li ivu maksimum).

nismo želeli klasično venčanje sa gomilom rodbine koju inače nikad ne viđamo, narodnjacima upakovanim u starogradsku muziku i trubačima, sarmama, čorbama i svinjskim glavama, sa kupovanjem mlade, kićenjem svatova i ostalim glupim običajima.
želeli smo malu i opuštenu zabavu i to smo i imali.
meni je bilo divno i beskrajno sam srećna što imam te divne ljude koji su želeli da budu tu s nama.

i veoma sam srećna što je naše venčanje bilo naše venčanje, što je ivo bio tu s nama, što su peter i deana potegli put da budu s nama tog dana, što smo slušali našu muziku, što je prva pesma bila la la love you od pixies, što smo imali smešne mladence na čokoladnoj torti, što mi je tetka napravila tulumbe, što je bilo lepo vreme pa smo imali skoro pa garden party, što su nas kumovi fotkali pa su fotografije, iako neprofesionalne i nesavršene, životne i vesele, što smo se smejali i uživali čitavo veče.
i nisam promenila prezime i nosiću burmu jer imam najlepši prsten na svetu.

i bilo mi je čarobno.
:)

:D

[vic za DMa]

pita sin oca:
- tata, kada je zvezda poslednji put pobedila partizan?
- ne znam, moraćeš da pitaš dedu.




naručila sam prsten, kupila cipele, naručila buket i idem na depilaciju! i super sam raspoložena :D

hvala vam za podršku, divne ste.

uopšte nije lako omužiti se, ne, neee. jeste da ću, ako je verovati ženskim časopisima, pobediti statistiku - naime, navodno je veća verovatnoća da vas otme terorista nego da se udate posle tridesete - ali nisam sigurna da je vredno ovolikog stresa.

danas sam se rasplakala.

ne mogu da verujem da u glavnom gradu ove države, pa da je deset puta veći armpit of the world nego što jeste, ne mogu da nađem najobičnije baletanke. ili da je nemoguće napraviti prsten u koji je ugraviran cvet, običan cvet kakav crtaju deca. ili da ne postoji cvećara koja će mi napraviti bidermajer od margareta a da mi cvećarke ne kažu indirektno da sam prostakuša.

pa, ne tražim da mi se izrade cipele od krokodilske kože ili da mi se napravi ne-znam-kako-komplikovan filigranski prsten ili buket od psećih govana.
želim samo
jednostavne cipele
i jednostavan prsten
i jednostavan buket.

is that so much to ask for?


i neispavana sam i premorena i još gomilu stvari treba uraditi a idemo na more u četvrtak i ja se uopšte ne radujem, a ja se UVEK radujem odlasku na more... i baš sam nervozna i kenjkava.




kategorija: emo ispad

... o tome kako sam razočarala baku.
zapravo, svu rodbinu.

znate već – venčaću se. :)
biće to malo venčanje, samo najuža rodbina i najbliži prijatelji. biće u restoranu koji ima predivnu baštu, nadam se da će nas vreme poslužiti.

takozvanu venčanicu sam kupila. kažem takozvanu, jer nije klasična venčanica.
zapravo, uopšte NIJE venčanica.
letnja haljina.
do kolena.
pamučna.
iz benettona.
ali jeste bela.


došla ja kod bake čim sam je kupila, jer me je uhvatio pljusak a nijedan taksista nije hteo da me primi u taksi, ali to je već druga priča. i obukla ja haljinu da pokažem baki. sirota žena, gleda me u tom haljičku i ne zna šta da mi kaže. a ja sva srećna. pa ona progovori:
pa dobro, lepa je...
nije duga.
[tužna faca]
ali dobro.
[minut ćutanja]
a koliko si je platila?
[ja kažem cifru koja bi bila sramotna za jednu poštenu udavaču]
aha...
[razmišlja šta da mi kaže, i onda, ozarena, progovori...]
pa dobro, oduvek si bila skromna.


[posle nekog vremena...]
a kakve ćeš cipele? na štiklu?
pa ne, ravne.
kako to misliš – ravne? pa treba da imaš cipele na štiklu.
ali ja NIKAD ne nosim štikle.
[i iskreno, verujem da bih se polomila u njima. jednom sam samo nosila štikliće, na maloj maturi (!) i malne nisam zaginula tada. od tada se štikle i ja ne mirišemo. to jednostavno nisam ja. i baka to dobro zna, no ne odustaje.]
ali, ali... pa kako ćeš u ravnim cipelama?!? DM je visok, treba da se i ti malo podigneš.
znaš, ti si MALA.


[majko mila, ispadoh midžet :))) ali nije tu kraj.]
a jesi našla cipele?
nisam još. ali znam kakve ću.
pa bele, zar ne?
ne, videla sam jedne divne crvene, takve bih.
crvene? pa kako CRVENE?!? nemoj crvene, ne idu ti crvene, crno dete.

sirota žena :)

posle par dana kažem DMovoj mami da smo ugovorili venčanje.
dobro, sad moraš da gledaš venčanice. to treba ja da ti kupim, takav je običaj.
objasnim joj da sam haljinu već kupila te da ona ne treba ništa da mi kupuje.
aha.
a kakve ćeš cipele? na štiklu?
pa ne, ravne.
aha.
bele?
pa ne, crvene.
crvene?!? pa ne možeš crvene ZA VENČANJE.

hihi.

a onda tetka.
kod nje je informacija o haljini i cipelama dobro primljena. ali imali smo iznenađenje i za nju:
[u kolima, vozimo je DM i ja kući]
a ko će da vam kiti svatove?
nećemo da kitimo svatove.
ha? o_0
svašta!

pa mama.
zove jedan dan, nije mi ni zdravo rekla, odmah kreće:
e sanja, hoće biti muzike na tvojoj svadbi?
naravno da će biti.
pitam, jer imamo mi ovde jednog koji peva u jednom bendu, mnogo lepo peva, pa ako niste još našli ko će da vam svira, da ti preporučim...
neće biti žive muzike kod nas.
MOLIM?!?
pa neće biti žive muzike...
nego kako??
pa puštaćemo muziku sa diskova.
[muk]
ja još nikad nisam bila na svadbi na kojoj NIJE BILO muzike.
ali, BIĆE muzike.
sa diskova, pffff...

nedavno me baka posela da pričamo. da ozbiljno popričamo.
sanja, moram nešto da te pitam, ali nemoj da se naljutiš...
[ja već vidim kako će da me smara da moramo da pozovemo onih sto pedeset hiljada rođaka iz crne gore ili da moram nešto da uradim jer je takav običaj]
reci.
DM... a je li on dobar? mislim, za tebe...

[nema veze što imam dete s njim, što živimo zajedno već nekoliko godina, sad se UDAJEM, pa da baka proveri da li sam dobro odabrala, lol.]
kasniš tri godine s tim pitanjem, ali - da, dobar je za mene. :)



i tako. zabavi nikad kraja.
for the record, odustala sam od crvenih cipela. htedoh sive, jer je DMovo odelo sivo, ali ne mogu da nađem kakve želim, šmrc. tako da ću verovatno na kraju kupiti bele baletanke. makar će se baka radovati, hihi.

ajme, kakav sam spektakl napravila za ručak!
i to sasvim slučajno.
htela da smandrljam gomilu povrća, ali se ispostavilo da mi je frižider poluprazan. uočeno je i da šargarepa sasvim izvesno nije sveža posle nedelju dana u frižideru. tako mi i treba kad ne proverim stanje pre nego što krenemo u kupovinu, već verujem DM-u kad mi kaže da ima povrća u kući.
ima, ima - luka i krompira.

no, evo recepta:

2 tikvice se iseckaju na sitne kockice i malo posole. prodinstaju se na maslinovom ulju i belom luku. doda se malo rukole kad su tikvice skoro gotove.
kad su gotove, ubace se u veću činiju i ostave da se malo ohlade.
kapar se isecka na pola i ubaci u tikvice. doda se još rukole. ja rukolu obožavam, pa je uvek puno stavim.
dva paradajza se oljušte i iseckaju na kockice. verovatno može i bez da se ljušte, meni su lepši ovako, a i ivo se buni kad imaju kožicu. i oni idu u činiju.
sve se začini limunovim sokom i eventualno još malo posoli.

i to je to.
ne možete da zamislite kako je ukusno i osvežavajuće.
ivu sam uz to pripremila belo meso - iseckala ga na ne tako velike trake, ubacila u tiganj u kom sam dinstala tikvice, dodala malo onih paradajz-kockica, posolila, pobiberila, stavila malo rukole i limunovog soka. isto za prste polizati.

sad čekam da se probudi, pa da žderemo.



a evo i fotke:









kategorija: cookbook

- on navija za zvezdu, ja za partizan (pritom, on navija da partizan izgubi čak i kad ne igra sa zvezdom!)
- on navija za liverpool, ja za chelsea
- on je prljavi liberal, ja sam socijaldemokratkinja
- on je za minimalnu državu, ja za welfare state
- on smatra da ne postoje specifično ženska prava, meni je čitava ta feministička priča užasno bitna
- on sluša minimal tehno, ja đipam uz njanjavi pop
- on voli crno-bele filmove, ja filmove u boji
- on voli krimi romane, ja naučnu i epsku fantastiku
- on voli skijanje, ja ronjenje
- on ne voli šlag, ja ga obožavam
- on voli rumenka, ja volim kapri
- ja volim šampite, on ne voli ni krempite
- njemu je definicija povrća pomfrit i zelena salata, a ja povrće obožavam
- on bi pored brda maslina prošao ni ne primetivši ih, ja bih tu kampovala dok ih sve ne pojedem
- on voli žestinu, ja pivo
- on mrzi spiskove, ja bih stalno pravila TO DO liste
- itd, itd...

reklo bi se, katastrofalan spoj.

ALI!

- oboje volimo da gledamo fudbal i preziremo tenis
- oboje smo ateisti, preziremo crkvu, nacionaliste, dss i g17
- oboje smo prilično zainteresovani za politiku
- oboje smatramo da jezik treba promeniti tako da se koristi ženski rod (ponekad mi se čak čini da je on rigidniji od mene po tom pitanju)
- i on je feminista, samo to nikad ne bi priznao :)
- oboma nam je muzika bitna i oboje volimo disko
- oboje volimo da gledamo filmove, ja čak nekad i pristanem na te crno-bele
- oboje bljujemo na romantične scene u romantičnim filmovima
- oboje volimo da čitamo
- oboje smo užasno osetljivi na nepismenost
- oboje volimo kinesku i indijsku hranu, on malo više od mene, hehe
- on voli da kuva, ja volim da jedem - idealan spoj :D
- oboje volimo vino
- oboje volimo crni humor
- oboje nismo ljubitelji prirode i uspešno smo, mada nenamerno, ubili svako bilje koje je pokušalo da nam uspe u stanu
- oboje maštamo o tome da iznajmimo neki veliki američki kabriolet i mesec dana se vozamo uzduž (ili popreko) amerike
- itd, itd...

i iako se ponekad posvađamo (uglavnom zbog sitnica - kao jutros zbog pauka u ormaru), volim ga i super mi je što smo zajedno.

i...



zakazali smo venčanje :)


jeste, znam, obično se ljudi prvo venčaju pa naprave dete ili se venčaju jer su napravili dete, ali eto... mi smo prvo napravili dete pa se venčavamo. DM tvrdi da me je zaprosio jedne večeri, ali ja se ne sećam, tako da veselu, zabavnu i očaravajuću priču o tome kako smo se, hmm, well - verili? - nemamo. ali zato imamo gomilu beskrajno smešnih priča s priprema. stay tuned.

i eto. postaću i ja poštena žena.




kategorija: novosti

posle meseci raznih peripetija, najzad ću otići na indie-go!

iako DM radi večeras i iako n. ne može da spava kod nas večeras, uspeli da izorganizujemo čuvanje iva.
doduše, kakve sam sreće ima da nam se sruči nebo na glavu, hihi.

jei! idem da đipam večeras!
lalalalalala