mama kao takva

nova je godina, vreme je za novogodišnje odluke. hold your pants, here comes my new year's resolution!


ako ste se pitali - petosatno spavanje nikako nije dovoljno za normalno funkcionisanje. naročito ako postane uobičajena pojava, a ne izuzetak. zato, od danas idem u krpe najkasnije u ponoć.

to će valjda doprineti tome da ne zaspim svaki put kad uspavljujem iva. još jedna odluka je, dakle, da ostanem budna dok ga uspavljujem, jelte. :)

tako ću stići i da uradim nešto pre nego što dođe vreme za spavanje. ono, da imam život, lični, bračni, intelektualni, you name it.

to nikako neće ići ako konstantno visim na kompu. moram manje vremena na netu da provodim. blog može, igrice na fejsbuku ne mogu, mejl može, jedan kakuro pred spavanje može. and that's it.

hoću češće da vodim iva u vrtić. zbog glupog prevoza mogu maksimalno tri sata da provedem s ivom pre nego što on zaspi, a to mi nikako nije dovoljno. a pošto ću biti odmornija, ranije ustajanje mi neće padati teško. a biću i organizovanija, pa ćemo stizati na vreme u vrtić čak i kad ga ja vodim.

kad smo kod toga – uveče ću pripremati sve za sutrašnji dan: ivov ranac za vrtić i šta ću obući za posao.

vikendi će biti rezervisani za odmor i razonodu. dakle – peglanje radnim danima.

pošto subotom uglavnom idemo kod prabake, nedelja će biti moj i ivov dan. još u trudnoći sam smislila da imamo taj jedan crafts day, ali do sada to nije baš ferceralo. da budem iskrena, nije uopšte ferceralo, jer bi uvek iskrslo nešto neodložno. od sada – nema neodložnih stvari. nedeljom se igramo!

i za kraj – štedeću. od svake plate 50 evra u kasicu. i sve što preostane od plate, takođe. i vodiću tzv. dnevnik troškova. red bi bio da najzad shvatim gde mi odu sve pare.



e tako. nije puno, nije nemoguće, samo treba da se pridržavam odluka.

nadam se da ste se lepo proveli za praznike.
ivo vam želi srećan rođendan – već tri dana govori da deda mraz donosi poklone, ali uporno čestita rođendan i peva 'divan dan, divan dan...'

a ja vam u novoj godini želim puno zagrljaja i smeha.

ivo je napunio dve godine.
dve.
DVE.
dve godine!!

pa kad pre?!?
mnogo brzo rastu ta deca. :)

ivo je za rođendan imao baš baš ispunjen dan.
prvo je "slavio" sa drugarima u vrtiću - donela sam im neke grickalice i sokiće, deca su mu pevala danas nam je divan dan, a on je, prema rečima vaspitačice, bio super raspoložen i samo se smejao i jurcao okolo-naokolo. gaga (vaspitačica) ih je slikala, klinci su presmešni.
onda smo ga vodili da mu kupimo čizme za sneg (jeste, iznenadilo nas u decembru) i potom ga ubacili u sneg ispred zgrade, njemu iznad kolena. sreći nikad kraja. jedva smo ga kući odvukli.
onda se iznenadio kad je video kako smo ukrasili stan - ivek obožava balone, te su baloni po plafonu bili totalni hit. mama, mama - BAJON!!
pa je onda pronalazio poklone po stanu i uživao otvarajući ih.
pa su mu onda došli gosti i zatrpali nas poklonima. dobio je jedno zilion bagera, buldožera, kranova, prikolica, kamiona i slične mehanizacije.
(do skora smo imali gradilište ispred zgrade, pa su ivu - baš kao i svoj ostaloj deci iz kraja - bageri bili neprestana fascinacija)
i bio je u centru pažnje i svi su se igrali s njim i sve smo mu te poklone sklopili... jedva je na spavanje otišao.
a onda mi je, dok sam ga uspavljivala, onako tužno rekao: svi odose...
pa se ozario i dodao: dođu opet!
milica mala


ja sam se odlučila da za rođendan stavim na test svoje kulinarske sposobnosti. majko mila.

pa sam tako napravila:













to bi inače, trebalo da izgleda ovako:


pingvini


japanska torta


grešno čokoladna torta





u svoju odbranu imam da kažem da je sve bilo preukusno, iako krajnje neformalnog izgleda, lol.


najbitnije je da se ivu svidelo :D

danas sam shvatila da jedna od prvih stvari koju uradim kad dođem kući jeste da skinem grudnjak. ah, taj osećaj nesputanosti, ta neobuzdana sloboda, to olakšanje – neprocenjivo! :)

dugogodišnji odnos između mene i brushaltera bi se mogao opisati kao love and hate odnos.

najviše mi prijaju oni pamučni, bez korpi, bez fišbajna i bez čipke. sportski, takorekuć. e, ali takvi su krajnje nepraktični. kroz njih se, naime, najčešće naziru bradavice. osim ako nisu u pitanju oni baš debeli, ali u takvima je vruće. tako da nema smisla nositi ih leti. mislim, nemam neku preteranu želju da šetam okolo a da me pri svakom manjem povetarcu neko pita "a što si napeta?"
nema preterano smisla nositi ih ni zimi. budući da nisu supportive, te da ne doprinose volumenu, zaista nema potrebe za još jednim slojem odeće ispod već postojećih makar dva.

s druge strane, postavljeni brushalteri – oni kod kojih ne postoji bojazan od primetne napetosti – dosta su dobri. ono, grudi su oblije, pravilnije (de, nek se javi neka kod koje nema asimetričnosti u grudnom predelu!), i – zašto ne istaći? – veće.

da, ja sam jedna od malogrudih. skoro pa wishful thinking namesto sisa. dobro, da mi se maxivida ne pobuni, nisu baš toliko male. stanu u omanju šaku. žensku. provereno u doba eksperimentisanja ;)

međutim, brushalteri s korpama imaju tu tendenciju da ne budu potpuno popunjeni. makar jedna korpa. što izgleda dosta, pa hajd da se blago izrazim, neuredno. a i te korpe imaju tu treću dimenziju i nikako ne idu uz tanane haljine (ako mi neka otkrije brus s korpom koji prianja uz telo tako da nema onog skoka kod korpe, ima piće od mene).

kod onih s push up efektom nema tog efekta jednostrane nepopunjenosti. i takvi su zaista preseksi. jedini je bedak što sav taj seksipil i punoća nestaju onog trenutka kad ga skinem. ili kad sutradan obučem neki drugi brus. ali priznajem, volim... ma, šta volim – o-bo-ža-vam! one push up grudnjake koji su tako skrojeni da mi grudi poskakuju kad hodam. (oh, sa nostalgijom se sećam prvih meseci dok sam dojila i svojih tadašnjih grudi) no, i kod njih ima već pomenutih problema sa trećom dimenzijom.

grudnjake sa fišbajnom nikako ne volim. u konstantnoj sam panici da će ta žica da probije materijal i zabode mi se u nadlakticu kad desnom rukom krenem da sklonim pramen kose iznad levog oka. thanks, but no thanks.

dalje, budući da imam male grudi a nisam anoreksična, naći odgovarajući grudnjak liči na potragu za mitskim bićima.
da, imamo A korpu, ali broj 70. ne, nemamo 75.
o, da, imamo 75, ali korpa B.
da prevedem – ili imaju odgovarajuću korpu ali preuzak, pa mi sve kipi (tamo gde ne treba da kipi), ili taman ali prevelike korpe.

dakle, prvi problem je – postavljen ili nepostavljen grudnjak?
a drugi je – koliko vremena i živaca sam spremna da utrošim da bih našla grudnjak odgovarajuće veličine?

nije ni čudo da sam na korak od toga da se ubacim u onaj burn the damned thing fazon. u tome me sputava samo to što grudnjake smatram izuzetno ženstvenom, a i korisnom stvarčicom. i ne, ne mislim na how to turn your man on (to obično ide brže kad se grudnjak skine ;)), već na svakodnevnu pristojnost.




moj omiljeni grafit se nalazio u vasinoj ulici. više ga nema, prekrečili su ga. viđala sam ga kad sam išla na fakultet i uvek, baš uvek mi je bilo nekako... ne znam... toplo oko srca kad bih tuda prošla. nekako je bio buntovan, ali na neogoljen način.
pisalo je:

oslobodimo se odeće

:)

ovako više ne ide!
potpuno sam iscrpljena i neispavana. svakog dana na povratku s posla zaspim u autobusu. a ponekad i ujutru, kad idem na posao. par puta mi se dogodilo i da na trenutak zadremam za kompjuterom u kancelariji. ma, strašno!
i ništa ne stižem da uradim. veša za peglanje imam toliko da počinjem da razmišljam da pola bacim samo da bih smanjila veličinu mrske gomile. u sobi ne mogu da se okrenem od nereda. depilirala se nisam oho-ho, da ne pominjem kućnu izvedbu pedikira. poslednji film sam gledala u bioskopu, pre dva meseca, ako ne i više. toliko mi se spava svako veče da se nisam ni seksala oho-ho. zahrđaću, bogte!

međutim, uprkos umoru, ne zaspim čim mi glava dotakne jastuk, ne, ne. uspela sam, kukala mi majka, da steknem a brand new weird habit.
naime,
ma koliko se trudila,
NE MOGU da zaspim dok ne rešim nekoliko sudokua na telefonu.

tako ja svako veče, ludaja, u mraku pritiskam dugmiće na mobitelu, umesto da spavam. bravo za mene.
dobro u svemu tome je što tako, according to them, sagorevam kalorije. da prostite - mršavim.
good for me, indeed!

juče smo u vrtiću dobili uputstva kako da se ponašamo sad kad vlada opasnost od gudinog gripa.
pa su nam rekli:
da redovno peremo ivu ruke (kao da to inače ne radimo),
da obratimo pažnju ima li temperaturu (kao da ni to inače ne radimo),
da ga odmah vodimo kod lekara ako je ima (što, svakako, nikad ne radimo)
i...


da izbegavamo da ivo dolazi u kontakt s drugom decom!

ha?
pa... pa, kako?!?


svi su potpuno poludeli...

kako mi je čudno kad posle dugo vremena nepisanja bloga sednem da nešto napišem. imam svašta nešto mudro i zabavno da kažem, no onog trenutka kad sednem za komp s namerom da pišem blog, naprasno dobijem writer's block. što, naravno, ne postoji, već je samo bedni izgovor loših pisaca, hehe. sreća pa nemam ambiciju da postanem svetski poznata (i priznata!) spisateljica ;))

dakle, šta se sve dogodilo od poslednjeg unosa?

1. nisam napisala da sam se odmah posle venčanja razbolela. sjebala sam stomak, pa su mi prvi dani braka prošli, da prostite, usrano.

2. ivo je krenuo u vrtić. ja sam veče pred polazak dobila užasan napad anksioznosti. srce mi lupalo ko ludo, nisam mogla normalno da dišem i shvatila svu istinitost onoga 'ne do ti bog što ti majka pomisli'. mda, napale me sve neke negativne misli, te šta ako vaspitačica bude grozna, te kako će ona da mu se dovoljno posveti, te šta ako je u pitanju neka koja samo odrađuje posao a zapravo ne voli decu, te šta ako on bude nesrećan, itakoto. ništa mi nije pomoglo što sam videla slike edovog vrtića, jer ovaj ivov u poređenju s tim izgleda kao jugo u poređenju s... pa, najnovijim modelom nekih besnih kola (da se primetiti da se u kola apsolutno ne razumem, heh).

3. onda se ivo razboleo. napao ga je neki virus, kašljao je i šmrcao, a onda se jedne noći gušio. odveli ga u institut, tamo ga inhalirali. tek kad smo došli kući od lekara me je spucao strah i panika. i opet imala anksiozni napad.

4. onda sam se ja razbolela, mislim da je bio u pitanju stomačni grip. čitavu noć provela u kupatilu, rigajući. sutradan dobila temperaturu. već prekosutra bila bolje.

5. posle par dana se DM razboleo - ja ga zarazila. yup, we DO share everything. možda će zvučati grubo, ali bolesni muškarci su nepodnošljivi. mala deca. ona razmažena.

6. ivo se nije razboleo, ali i dalje je šmrcav.

7. prvi dani u vrtiću nisu prošli sjajno. prvi dan nije plakao, drugi je već kenjkao, treći dan nije hteo da ide. necu, necu, NECU! no, kako je krenuo i da doručkuje tamo, tako je plakanje prestalo. mali proždrljivac u utorak je ostao i na spavanju, danas je bio čitav dan tamo. samo priča o teti i deci, što je šifra za vrtić. a rekla nam je vaspitačica da je ivo najbolji od sve dece :D



danas mi je došao u posetu drug kojeg nisam videla godinu i po dana. ranije smo bili prilično bliski, uprkos tome što on već duže vreme ne živi ovde. i svaki put kad bi došao super bismo se ispričali, bez obzira koliko dugo se pre toga nismo videli. znate već na šta mislim... onaj osećaj dragosti što vreme provodite s osobom koju jako dobro znate i koja vas jako dobro zna i s kojom kao da ste juče bili na kafi, opušten razgovor, smeh, zadirkivanje...
ali danas je bilo potpuno drugačije. dosadno. prazan razgovor. s onim neprijatnim pauzama kad ne znamo šta bismo rekli. dosta glupo. i posle svake te pauze je bilo još gluplje. možda je to zbog toga što je tu bila njegova devojka, ne znam. a možda stvarno više ne znamo šta bismo rekli jedno drugom. u svakom slučaju, prilično bezvezan osećaj.
i da, pitala me njegova devojka jesam li opet trudna. pa se genuinely skandalizovala kad sam rekla da ne želim drugo. pa je morala da proveri mislim li možda da neću sada drugo ili pak uopšte neću drugo. pa joj je to izgleda toliko bilo nepojmljivo da me je pitala a da šta DM misli o tome. ne znam šta je mislila, da siroti DM hoće još buljuk dece ali da ja držim noge stisnute?!?
moram da priznam da mi već ozbiljno idu na kiki ljudi koji sebi daju za pravo da se zgražavaju nad tim. naš život, naša odluka, odjebite.



e tako.
izrentala, izjadala se, napisala novosti, osećam se puno bolje sad.

negde sam jednom pročitala da navodno svaka devojčica mašta o svom venčanju još od svoje četvrte godine.
ne znam kako vi, ali ja definitivno nisam. okej, lagala bih kad bih rekla da mi u jeku puberteta, dok sam još uvek razmišljala kako će moj prvi poljubac da izgleda (i da, to je uvek bila neka romantična scena uz zalazak sunca, poželjno na obali mora, dok me taj imaginarni on drži za ruku i priča mi kako sam ja ljubav njegovog života... hej! ljubav života u trinaestoj godini, mwahaha), dakle, lagala bih kad bih rekla da mi nije padalo na um kako bi moje venčanje moglo da izgleda. da budem potpuno iskrena, ne sećam se kako je ta trinaestogodišnja sanja zamišljala da to treba da izgleda, ali je zasigurno i tu bilo upleteno more i šum talasa i ja preplanula i duge bujne kose i jedno desetak cm viša...
ali, to je otprilike to. taj papir mi nikada nije bio bitan, sam brak takođe, čak sam u jednom periodu tinejdžerskog hejtanja svega i svačega razmišljala da, ako ikad budem želela dete, ima da si nađem nosioca najpoželjnijih gena koji bi mi dete napravio i onda nestao iz mog života.
ali eto, eventually se odraste i prestane da se bude neprilagođeno besno žensko čeljade...


mnogi su me pitali zašto sam se udala.
zapravo, zašto sam se SAD udala.
kao, bilo bi jasno da sam se prvo udala pa napravila dete ili da sam se udala zato što sam zatrudnela ili makar ubrzo po porođaju, ali udaja skoro dve godine po ivovom rođenju, e to im nije jasno. pa su me pitali a da li se udajem zbog EU pasoša (pihihihi) ili zbog potencijalnog novca koji bismo dobili. ili možda zbog pritiska rodbine i okruženja.
dosta mi je to bizarno.

venčali smo se zato što se volimo.

zar to ne bi trebalo da bude primarni razlog što se ljudi venčavaju??

mogli ste da se volite i bez venčanja, reći će neko.
istina. venčanje nije ništa pridodalo našoj ljubavi, prosto zato što tu nema šta da se doda.
venčanje smo organizovali zato što smo hteli s dragim nam ljudima da podelimo našu sreću.
ja sam jedna od osoba koja baš voli tzv. veselja i proslave i koja se svim mogućim rođendanima i proslavama raduje, koja voli da s drugima deli srećne trenutke i koju veseli sreća bliskih ljudi. i zaista sam želela da s osobama koje mi znače i do kojih mi je stalo podelim svoju sreću. možda i zato što nisam imala priliku da proslavim ivovo rođenje kako treba (a sve majke znaju na šta mislim kad to kažem – prvih nekoliko meseci nisam znala za sebe i jedino o čemu sam brinula jeste radim li sve kako treba i pružam li ivu maksimum).

nismo želeli klasično venčanje sa gomilom rodbine koju inače nikad ne viđamo, narodnjacima upakovanim u starogradsku muziku i trubačima, sarmama, čorbama i svinjskim glavama, sa kupovanjem mlade, kićenjem svatova i ostalim glupim običajima.
želeli smo malu i opuštenu zabavu i to smo i imali.
meni je bilo divno i beskrajno sam srećna što imam te divne ljude koji su želeli da budu tu s nama.

i veoma sam srećna što je naše venčanje bilo naše venčanje, što je ivo bio tu s nama, što su peter i deana potegli put da budu s nama tog dana, što smo slušali našu muziku, što je prva pesma bila la la love you od pixies, što smo imali smešne mladence na čokoladnoj torti, što mi je tetka napravila tulumbe, što je bilo lepo vreme pa smo imali skoro pa garden party, što su nas kumovi fotkali pa su fotografije, iako neprofesionalne i nesavršene, životne i vesele, što smo se smejali i uživali čitavo veče.
i nisam promenila prezime i nosiću burmu jer imam najlepši prsten na svetu.

i bilo mi je čarobno.
:)

:D

[vic za DMa]

pita sin oca:
- tata, kada je zvezda poslednji put pobedila partizan?
- ne znam, moraćeš da pitaš dedu.




naručila sam prsten, kupila cipele, naručila buket i idem na depilaciju! i super sam raspoložena :D

hvala vam za podršku, divne ste.

uopšte nije lako omužiti se, ne, neee. jeste da ću, ako je verovati ženskim časopisima, pobediti statistiku - naime, navodno je veća verovatnoća da vas otme terorista nego da se udate posle tridesete - ali nisam sigurna da je vredno ovolikog stresa.

danas sam se rasplakala.

ne mogu da verujem da u glavnom gradu ove države, pa da je deset puta veći armpit of the world nego što jeste, ne mogu da nađem najobičnije baletanke. ili da je nemoguće napraviti prsten u koji je ugraviran cvet, običan cvet kakav crtaju deca. ili da ne postoji cvećara koja će mi napraviti bidermajer od margareta a da mi cvećarke ne kažu indirektno da sam prostakuša.

pa, ne tražim da mi se izrade cipele od krokodilske kože ili da mi se napravi ne-znam-kako-komplikovan filigranski prsten ili buket od psećih govana.
želim samo
jednostavne cipele
i jednostavan prsten
i jednostavan buket.

is that so much to ask for?


i neispavana sam i premorena i još gomilu stvari treba uraditi a idemo na more u četvrtak i ja se uopšte ne radujem, a ja se UVEK radujem odlasku na more... i baš sam nervozna i kenjkava.




kategorija: emo ispad